Članci poređani po datumu: četvrtak, 15 oktobar 2020

Dugo sam razmišljala na koji način da započnem pisanje ove priče. Bilo je tu dosta piši-briši momenata. Valjda je tako i kada su neki životni događaji u pitanju. Želeli bi smo da imamo taj piši-briši momenat na raspolaganju. Da stisnemo magično dugme DELETE i izbrišemo neke događaje koji nam se ne dopadaju i ispišemo nove redove onako kako želimo i kako nam odgovara.
U životu nema briši momenata, ali zato su nam momenti kojima ispisujemo svoj život veoma dragoceni. Posmatrajući svoj život i živote ljudi oko sebe shvatila sam da je život skup lepih i manje lepih događaja koji se konstantno prepliću. Valjda da bi držali neku kosmičku ravnotežu ili šta već. Ne zalazim puno u razloge zbog čega je to tako.
Moje ime je Radoslava i moj život do 28. godine je obilovao samo lepim događajima. Ušuškana u svoje devojaštvo, završavala sam master studije, radila u struci, imala divnu porodicu i rodbinu i mnoštvo prijatelja sa kojima sam se družila i izlazila. Šta više čovek da poželi. Zdravlje se nije dovodilo u pitanje, jer ko dovodi zdravlje u pitanje sa 28 godina. Sve dok...
U aprilu 2017. nisam napipala jedan čvorić na svojoj levoj dojci. Unutrašnji glas i intuicija su mi govorili da to ne bi trebalo da bude tu, ali je razum nadvladao i rekao da to nije ništa i da je sve u redu. Da bih umirila svoju intuiciju zakazala sam ultrazvuk. Došla sam u zakazanom terminu i doktorica je počela sa pregledom. Kada je došla do mesta na kojem se nalazio čvorić zastala je, nekoliko puta je prešla preko tog mesta, njeno lice je promenilo izraz, a u ordinaciji je zavladala neka čudna energija. U mom telu su se popalile sve lampice, a intuicija je vrištala jače nego ikada. Bez bilo kakve reči suze su same počele da se slivaju niz moje obraze. Doktorica je završila pregled, izdiktirala izveštaj sestri, uputila mi reči ohrabrenja i podrške i uputila me je na mamografiju. Istog dana je urađena i očitana mamografija, a ja sam upućena u Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Na Institutu mi je urađena core biopsija. Po dobijanju nalaza definitivno smo dobili tačnu dijagnozu sa svim karakteristikama karcinoma.
Saznanje da imam karcinom je bilo poražavajuće. Nikada do tada u svom životu nisam osetila toliki strah i toliku nemoć. Refleks za gutanje sam potpuno izgubila, jutra i večeri kada ostaneš sam sa sobom i svojim mislima su bili najteži. Počela je trka za životom u kojoj je neprijatelj već u prednosti. Naredne sedmice su mi prošle u izmaglici. Rađenje dodatnih analiza, ultrazvukovi ostalih organa, magneti, scintigrafija kostiju i iščekivanju rezultata. Već si istrgnut iz svoje zone komfora i više nisi siguran ni u ostatak rezultata šta će pokazati. Kako dolaze jedan za drugim rezultati, tako te je sve veći strah da ih otvoriš. Odjednom počinješ da barataš apsolutno svim terminima koji su ti do tada bili potpuno strani. Prikupili smo svu neophodnu dokumentaciju i 25. maja 2017. bila sam spremna za svoju prvu hemioterapiju. U tih mesec dana naučila sam da živim sa svojim podstanarom, jer sam znala da ćemo jedno vreme provesti zajedno. Više ga se nisam plašila, jednostavno bio je tu i ja više ništa nisam mogla da uradim povodom toga sem da i ja njemu objavim kontra napad.
Osvanuo je 25. maj i ja sam krenula na svoju prvu hemioterapiju ne znajući šta me čeka. Išla sam u nepoznato, a kažu da je strah od nepoznatog jedan do čovekovih najvećih strahova. Tako je bilo i sa mnom. Pokucala sam na vrata čuvene sobe broj 2 na Institutu, kasnijeg zbornog mesta svih nas koji čekamo da primimo terapiju i ušla. Sa druge strane vrata su bili medicinska sestra i tehničar. Maksimalno predusetljivi i saosećajni doprineli su da se osetim malo bolje.
Nakon prve terapije došla sam kući. Sve što sam očekivala da će biti je izostalo i ja sam se osećala dobro. Nisam osećala nikakve promene. Osluskivala sam svoj organizam i u skladu sa tim radila svoje aktivnosti. Kako sam se osećala dobro, nastavila sam sa redovnim životnim aktivnostima i deset dana nakon prve terapije sam izašla na ispit koji sam položila. Nedugo posle toga mi je opala kosa. Taj momenat sam spremno dočekala i unapred se pripremila na njega. Ovog puta nije bilo iznenađenja. Ošišala sam svoju dugu kosu neposredno pre opadanja.
Uporedo sa hemio primala sam i biološku terapiju za moju vrstu karcinoma koja mi je bila od velike pomoći. Do osme hemioterapije, koliko sam ih ukupno primila pre operacije, kad se pogledam u ogledalo, posmatrao me je moj novi lik. Lik bez kose, trepavica i obrva, ali lik koji bije jednu važnu životnu bitku i rešen je da u njoj pobedi. Ponosno sam šetala svoje lice i frizuru. Lice i frizuru jednog borca. U tome su mi u mnogome pomagali porodica, rodbina, prijatelji i kumovi. Srecna, ponosna i zahvalna što su mi u tim trenucima vetar u leđa i velika podrška.
Krajem novembra 2017. došlo je vreme za konačnu, odlučujuću bitku, zvanu operacija. Operacija je urađena na Institutu u Kamenici. Ni jednog trenutka nisam brinula o tome. Verovala sam sigurnim rukama svog hirurga. Operacije je prošla dobro. Neželjeni gost je odstranjen iz mog organizma. Nakon nekoliko dana sam oporavak nastavila kući.
Nastavila sam redovno da dolazim na biološku terapiju, a posle i na terapiju Zoladexom uz Arimidex na Institut, kao i da idem na redovne kontrole. Stvorila sam svoj mikro svet tamo. Ljude kojima verujem i kojima sam zahvalna što su doprineli tome da sam ja danas zdrava osoba.
Izborila sam se sa svojim strahovima. Nije hrabar onaj koji se ne plaši, već onaj koji se plaši, ali ipak ide napred u borbu.