ponedeljak, 02 novembar 2020

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Naučiti živeti sa bolesti

Uvek sam strahovala da zamišljam šta sve preživljava, oseća, osoba koja sazna da je obolela od teške neizlečive bolesti kao što je rak. Kada se to meni dogodilo moj šok se raslojio u hiljadu listova, koji su kao zmije mučili moje telo i dušu.

            Najpre  nisam čula, ni razumela rezultate mamografije i ultrazvuka kada mi je doktorica saopštila. Jednostavno, za taj podatak nije u mojoj svesti bio opcije, misli su se rojile, razum se gubio. Misli, moj razum bio mi je najveći neprijatelj.  Pa...sigurno greška..nije...jeste...ubiću se, šta će mi takav život...neću se ubiti, i drugi imaju rak i žive sa njim..valjda nemam metastaze... A telo je želelo da me zaštiti,  razrogačila sam oči pune suza, čula sam ubzano lupanje srca, ljuljao se svet oko mene, pucali su mi svi šavovi na telu od pritiska istine.  U jednom trenu izlistalo se hiljadu slika sa pitanjima: kako, zašto, da li je to moguće, šta ću sad....

Išla sam kući poznatim putem,  izbezumljena, izgubljena. Iznova kreće: hoću da živim..kako sve da napustim... možda ću se mučiti... ko će brinuti o meni…. neću da budem nekome na teretu... odseći će mi dojku, biću ćelava od terapije... ne, ne mogu ja to…. kako da prekratim ove muke, ali kako...treba biti hrabar, mogu ja biti hrabra… mogla bih da se borim, da živim, i druge su nosile periku, a sada su kao i pre.... i tako u nedogled.

  Prva noć od saznanja je bio košmar dok nisam osvojila san. Uspela sam da spavam i tada me dohvati mir, kao da me nema, kao da se ništa ne dešava...A kad sam se probudila agonija se nastavila tamo gde je stala. Tuga, očaj, strah, osećaj gubitka kontrole nad sadašnjosti i budućnosti. A onda me je poneko izgrdio, gurno napred, ustala sam, stala i videla da ne mogu iz svog  tela nikud. Izbor je bio „ILI – ILI“. Odlučiti i igrati na jednu kartu i tu usmeriti svu energiju.

            I tako sam krenula  putem borbe za život – prikupila sam silne upute, overe,  obavila bezbroj pregleda i analiza, više puta putovala u Instutut u S. Kamenici, i od silnih obaveza loše emocije  su počele da splašnjavaju, a želja za životom da raste. Nabavila sam i periku, za svaki slučaj, pospremala kuću do detalja, spakovala se u bolnicu, i počela da gradim odgovore na sva pitanja „šta ako?“

               Kažu „Sve dodje i prodje“ pa je tako i bilo. Sada kada je to veliko iskušenje iza meine. Prošla je operacija, prošla je i epidemija Korona virusa, stigli rezultati Onkološke komisije i Bogu hvala, od terapije primam tabl. Arimidex.

Danas moje misli imaju sasvim drugi tok. Prihvatila sam sebe baš takvu kakva jesam, i živim sa bolesti,koju sam prihvatila kao opomenu. Slušam moje lekare, dopunjam svoje znanje, ugadjam sebi , trudim se da više volim sebe i postanem sebi najbolji prijatelj. Slušam svoje telo kada želi da se odmori, ne prisiljavam se, prihvatam svaku pomoć, naučila sam da tražim pomoć. Shvatila sam da više nemam vremena ni snage  za terete iz prošlosti, burne  reakcije na probleme i stresove. Počela sam da zapažam mnogo lepotu sveta koji me okružuje od najmanjeg cveta, drveta, pa do neba. Trudim se moj lični doprinos „meni“ bude sve veći. Ugadjam svojim željama, brinem o zdravoj ishrani, udobnom snu, rekreaciji, susretima sa ljudima koji mi prijaju. Naučila sam da kažem “Ne mogu to” ili „ kasnije ću to“ , pa i „ pomozi mi, molim te“. Uživam u malim  zadovoljstvima, svojim hobijima: slikanju, pisanju, mom psu i mnogim drugim stvarima. Idemo dalje, živeću kao pre i još bolje.

             

Objavljeno u 2020. godina
Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…