“Sada već više od četiri godine sa dijagnozom C50 (rak dojke) još uvek učim da prihvatam tuđu pomoć, da tražim pomoć. Trudim se da izbegavam negativne teme i ljude, od-vajam bitno od manje bitnog.Učim da prošlost postavim na pravo mesto, učim da praštam, a praštanje je oslobađanje našeg povređenog identiteta. Ne opraštam ono što mi je učinjeno, već onima koji su to učinili, opraštam njihovu patnju, njihovo očajanje...Trudim se da živim današnji trenutak jer jedino je on stvaran. Volim svojih 65 godina, to su moje najlepše godine, godine koje prvi put i sad živim.…Pored svih ljubavi učim da volim i sebe, volim svoje telo, želim da izgledam dobro i da se pre svega dobro osećam. Naučila sam da kažem: „Ne“. NE! Neću ovo, hoću ono,neću to sad kad ti hoćeš, ja ću to kad ja hoću. Ne želim da imam sebe za najvećeg neprijatelja, želim pobedu, želim život!!! Mislim da sam na dobrom putu.” Nađa Put ka ozdravljenju Mnoga istraživanja i iskustva ljudi koji su se uspešno borili i izborili sa rakom su pokazala da su najvažniji faktori koji doprinose dobrom suočavanju sa problemima koje nosi rak i borbu sa njim, i koji povećavaju dobre šanse za ozdravljenje (pored pridržavanja svih lekarskih saveta i poštovanja svih medicinskih procedura):- pozitivan stav / mišljenje, optimizam i nada- fizička aktivnost- zdrava ishrana pozitivan stav / mišljenje, optimizam i nada Pozitivno mišljenje i nada ne znače poricanje problema i činjenice da postoji bolest, bol i patnja. Poricanje za sobom povlači neaktivnost i bespomoćnost, a…

“Rak. I danas najvećem broju ljudi ova reč zvuči kao smrtna presuda. Kao naredba za odlazak. Kao grubo otkidanje od voljenih......uverila sam se da ne mora da bude tako. Shvatila sam da dobiti rak ne znači neizostavno izgubiti život. Naučila sam da postoje ljudi koji nastoje da, uprkos bolesti, žive kao pre. I u bolesti tela oni su sačuvali zdravlje duše. Jer su sačuvali veru, ljubav i nadu u delatnom, životnom obliku.” Ljiljana Habjanović Đurović Bolest je kriza ali i šansa. Kad se jedna vrata sreće zatvore, druga se otvore. Međutim, mi često puta tako dugo gledamo u ta zatvorena vrata, da ni ne primetimo ona koja su nam se otvorila. Helen Keller Svaki loš događaj nosi u sebi i mogućnost za nešto dobro kojeg bez tog događaja ne bi bilo. Bolest je kriza i ona jeste poteškoća, ali je takođe i prilika i izazov. Naš narod je davno to zaključio pa kaže da u svemu lošem ima i nešto dobro ili „Ko zna zašto je to dobro“. Teško je poverovati da u oboljevanju od raka može išta da bude dobro, ali može! „Posmatrajući maminu bolest sad, sa ove vremenske distance od skoro pet godina, shvatila sam da se sve desilo baš onako kako je i trebalo da bude, jer drugačije mama ne bi počela da menja svoj način razmišljanja i svoj stav prema životu. Uvek je bila preosetljiva. Duboko emotivno je reagovala na mnoge stvari, trošila se i na ljude koji njenu brigu i pažnju nisu uvek zasluživali. To…

Životne krize kao što je maligna bolest, mogu često biti otežane i time što su obolele osobe u poziciji da su usamljene ili da tokom bolesti ostanu bez podrške najbližih. Iskustva pokazuju da tamo gde partnerski odnosi nemaju potreban kvalitet, bolest može dovesti do još većeg otuđenja, pa i napuštanja. Ne morate nikada da budete sami dok se borite sa bolešću. Važno je da budete svesni da je maligna bolest fizički, psihološki i emotivno jako veliki teret za jednu osobu i da su „pomagači“ i podrška neophodni kako biste se izborili sa bolešću. Ukoliko nemate partnera/partnerku, primarnu porodicu ili ona nije funkcionalna, odnosno ne pruža Vam podršku, treba da razmislite o široj porodici, ili o nekome ko jeste vaša porodica na drugi način, a to su najčešće prijatelji. Iako je to dosta teško u uslovima bolovanja i lečenja, potrebno je održavati odnose sa prijateljima i drugim značajnim osobama koji mogu biti izvori stabilne i tople emocionalne podrške. Izvori podrške, pored prijatelja, mogu biti i osobe sa iskustvom bolesti koje vam praktičnim savetima i svojim iskustvima mogu pomoći da se lakše izborite sa onim što vas čeka i prati u toku lečenja, medicinski ranici, komšije, osobe sa kojima ste nekada bili bliski, udruženja pacijenata. Suštinska pomoć ovih osoba je da Vas podrže i pomognu da prođete kroz psihički i fizički teške faze u toku lečenja. Kroz kontakte sa ovim osobama bićete u mogućnosti da izrazite svoje emocije, smanjite uznemirenost i strahove, saznate više o svojoj bolesti, ne osećate se usamljeno i…

Maligna bolest, zavisno od lokalizacije, stadijuma bolesti i posledica lečenja, pokreće suštinska pitanja u partnerskim odnosima. Ona predstavlja test partnerskih odnosa. Najčešće pitanje koje oboleli postavljaju sebi je šta ako moj partner/ moja partnerka nije dovoljno snažan/snažna da se nosi sa mojom bolešću? Prihvatanje obolele osobe koja oboli od raka od strane partnerke/partnera ili njeno odbacivanje, povezani su sa kvalitetom odnosa između partnera. Partnerski odnosi koji su zasnovani na prijateljstvu, ljubavi, poverenju i poštovanju preživljavaju gubitak koji izaziva rak. Bolest može da produbi odnos i poveća bliskost, da donese novi kvalitet. Partneri najčešće postaju još bliži, bolje se razumeju i posvećeniji su jedno drugom. Da li će partner/partnerka i dalje da voli moje promenjeno telo? Bolest može vidljivo da utiče na fizički izgled obolele osobe nakon hirurških intervencija ili tokom lečenja hemoterapijom ili zračenjem (opadanje kose, promene na koži i slično) i da doprinese teškoćama u prihvatanju svog promenjenog izgleda. Osobe koje su imale intervencije koje nisu spolja vidljive imaju manje problema u prihvatanju sebe tokom i nakon bolesti. Svako od nas ima svoju “ličnu mapu”, telesnu šemu koja se u slučaju specifičnih bolesti narušava. Narušavanje telesnog integriteta i celovitosti menja naš doživljaj sebe i možemo se osetiti “izgubljeno”. Jedan gubitak sa sobom povlači veliki broj realnih ali i simboličkih gubitaka kao što su gubitak ženstvenosti ili muževnosti, gubitak seksualne uloge, gubitak mogućnosti materinstva ili očinstva i sl. Sve ovo može dovesti do snižene samoprocene ili preterane zaokupljenosti imaginarnim ili minimalnim anomalijama na telu. Seksualna želja zavisi od emocionalne sigurnosti,…

Dijagnoza raka spada u red visoko stresnih faktora i za obolelu osobu i za njegovu/njenu porodicu. Svaki član porodice suočava se, najbolje što može, sa situacijom šoka, neverice, strahovima, depresijom, neizvesnošću... Porodica najčešće jeste izvor podrške obolelim osobama. Razovor sa porodicom uvek donosi neku vrstu olakšanja. Razgovor sa bližnjima o bolesti spada među najstresnije momente od potvrde dijagnoze i tokom lečenja maligne bolesti. Samo saznanje o bolesti kod obolelih dovodi do teškoće u komunikaciji i održavanju veze sa najbližima, porodicom i prijateljima. Reakcije porodice su najčešće povezane sa ranije uspostavljenim odnosima – kvalitetom odnosa kao što je emotivna podrška, koliko računaju jedni na druge, odgovornost, poverenje, poštovanje, kako se suočavaju sa problemima, kako komuniciraju. Nemoguće je potpuno predvideti reakciju članova porodice - neke mogu biti zadovoljavajuće, saosećajne i odgovorne, ali neke reakcije mogu biti panične, pa čak i agresivne u prvom momentu. Neke reakcije mogu biti i negiranje značaja bolesti. Nekada se ne radi o reakcijama odbacivanja ili nebrige, već o nemogućnosti da se suoče sa različitim strahovima (za Vas, od bola, od sopstvene smrti i slično), pa mogu prestati da jedu, spavaju, mogu i sami da se razbole. Nemojte osećati krivicu ukoliko neko od odraslih članova porodice reaguje na ovaj način. Svako ima mogućnost da se sa problemima suočava na više načina. Njihov izbor reagovanja je njihova odgovornost. Ponekad ćete dobiti pravu podršku od člana porodice, a nekada ne. Možete odabrati da pojedinačno razgovarate sa članovima porodice, a ne sa svima zajedno. Možete želeti da razgovarate sa nekima, a…