Dijagnoza raka spada u red visoko stresnih faktora i za obolelu osobu i za njegovu/njenu porodicu. Svaki član porodice suočava se, najbolje što može, sa situacijom šoka, neverice, strahovima, depresijom, neizvesnošću... Porodica najčešće jeste izvor podrške obolelim osobama. Razovor sa porodicom uvek donosi neku vrstu olakšanja.

Razgovor sa bližnjima o bolesti spada među najstresnije momente od potvrde dijagnoze i tokom lečenja maligne bolesti. Samo saznanje o bolesti kod obolelih dovodi do teškoće u komunikaciji i održavanju veze sa najbližima, porodicom i prijateljima. Reakcije porodice su najčešće povezane sa ranije uspostavljenim odnosima – kvalitetom odnosa kao što je emotivna podrška, koliko računaju jedni na druge, odgovornost, poverenje, poštovanje, kako se suočavaju sa problemima, kako komuniciraju.

Nemoguće je potpuno predvideti reakciju članova porodice - neke mogu biti zadovoljavajuće, saosećajne i odgovorne, ali neke reakcije mogu biti panične, pa čak i agresivne u prvom momentu. Neke reakcije mogu biti i negiranje značaja bolesti. Nekada se ne radi o reakcijama odbacivanja ili nebrige, već o nemogućnosti da se suoče sa različitim strahovima (za Vas, od bola, od sopstvene smrti i slično), pa mogu prestati da jedu, spavaju, mogu i sami da se razbole. Nemojte osećati krivicu ukoliko neko od odraslih članova porodice reaguje na ovaj način. Svako ima mogućnost da se sa problemima suočava na više načina. Njihov izbor reagovanja je njihova odgovornost. Ponekad ćete dobiti pravu podršku od člana porodice, a nekada ne.

Možete odabrati da pojedinačno razgovarate sa članovima porodice, a ne sa svima zajedno. Možete želeti da razgovarate sa nekima, a sa nekima ne. Možete početi da razgovarate sa jednom osobom koja će vam njverovatnije biti podrška. Poštujte svoj unutrašnji osećaj za to. Iako ćete nekima možda reći i zamoliti ih da ne kažu drugima, oni možda neće ispoštovati vaše želje iz različitih razloga.

Članovi porodice mogu da potraže pomoć od osoba koje imaju iskustva sa ovim problemom i stručnu pomoć.

Zašto članovi porodice nekada nisu i najbolje osobe za podršku?

Članovi porodice i sami su jako uplašeni, ponekad gotovo prestravljeni da Vas ne izgube. Tada mogu više opteretiti obolele i oduzeti im energiju koja joj je potrebna za lečenje. To je često razlog zbog koga oboleli u porodici umanjuju značaj svoje bolesti. Budite svesni da su Vaše potrebe na prvom mestu.

Oni su najčešće veća podrška u kasnijim fazama lečenja, jer u prvim fazama neki članovi porodice i sami prolaze kroz fazu straha koji ih blokira, te je i njima samima potrebna podrška. Ukoliko prepoznate da to nisu prave osobe za podršku, dobro je da im predočite šta očekujete od njih i obezbedite da mogu da vam se nađu pri ruci u slučaju potrbe. U ovoj fazi Vama je potrebna podrška od osobe koja možda i nije član porodice, ali je sposobna da je razume, podrži i brine o njoj.

Osobe za podršku

To su one osobe koje u prolasku kroz bolest mogu najviše da Vam pomognu, sa njima ste dovoljno bliski da možete da tažite pomoć. Potrebno je da pronađete osobu/e koja može da Vam pruži pomoć, a ne one koje će vas poljuljati u ovoj fazi svojim strahovima. Na taj način ćete Vaše potrebe staviti na prvo mesto. Neke obolele osobe imaju teškoća da osmisle brigu o sebi (jer su obično brinule o drugima), ali je neophodno da na prvo mesto stavite svoje potrebe i to je od primarne važnosti.

Osoba za podršku treba da bude stabilna, razumna, umirujuća, praktična, ima iskustvo rešavanja problema, da ume da sluša, da bude preduzimljiva, da ponekad traži informacije i pamti nešto što ste vi zaboravili.

Različite osobe u različitim fazama lečenja mogu biti pogodne za posebnu podršku (iskustvo ranije lečenih, informacije o bolesti i toku lečenja od lekara i zdravstvenog osoblja, psihološka podrška od psihologa, grupe pacijenata i sl.) ali je važno da postoji i ona koja je u toku celog lečenja glavna podrška. Sa njima se dogovorite koja će biti kada angažovana (npr. neko će sa vama ići u bolnicu na tretmane, a neko drugi će vam pomagati u svakodnevnim aktivnostima ili ćete moći sa njom/njim da razgovarate kada ste uznemireni).

Iskustva govore da je najbolja kombinacija informativne i emocionalne podrške: da se dovoljno zna o trenutnom stanju bolesti, procedurama koje slede, mogućim komplikacijama i da postoji neko ko može biti uz Vas kada Vas savlada panika, strah, tuga, kada imate fizičke tegobe...

Od suštinske važnosti je da ostanite usredsređeni tako da sebi obezbedite pravu podršku kada se budete suočavali sa izazovima bolesti i u toku lečenja.

Osobe za podršku mogu biti članovi porodice, prijatelji/prijateljice, rodbina, osoba sa iskustvom bolesti ili podrške, psiholozi, lekari i zdravstveni radnici,..

Da li saopštiti dijagnozu osobama za koje se brinete?

Iako želite da svoje najbliže poštedite patnje, ne zaboravite da ste Vi ona osoba kojoj je najviše potrebno dok se borite sa bolešću. Bolest i medicinske procedure iscrpljuju, Vaša iskustva, telo i slika o sebi su izmenjeni, više niste „ona stara“ ili „onaj stari“. Potrebni su Vam
sva briga, ljubav, razumevanje i hrabrost koju može da Vam pruži Vaša okolina. Deca i roditelji su deo porodice koji nema uvek mogućnost da pruži sve navedeno.

Roditelji

Bliskost, međuzavisnost i kvalitet odnosa sa roditeljima, kao i životna faza u kojoj se oni nalaze, najčešće određuje i našu odluku da li ćemo im saopštiti sve, deo ili prećutati o problemima u kojima se nalazimo. Koliko ćete reći i šta ćete uraditi, zavisi od Vas - poštujte svoj unutrašnji osećaj za to jer su Vaše potrebe na prvom mestu (potrebna Vam je sva snaga, hrabrost i energija da se suočite i pobedite bolest).

Deca

Zavisno od uzrasta, deca imaju različitu moć prepoznavanja problema koje bolest donosi u porodicu.

Mala deca ne shvataju u potpunosti šta se dešava u porodici, ali osećaju da se nešto dešava i najčešće su uznemirena. Potrebno je objasniti im na odgovarajući način šta se događa kako ne bi sama u svojoj glavi konstruisala odgovore na situacije za koje nemaju objašnjenje. Stepen upoznavanja sa realnom situacijom zavisi od toga koliko je deci potrebno da se ne osečaju uplašeno, da imaju osećaj poverenja i da Vam veruju da će sve biti u redu, iako povremeno imate tegobe ili plačete i slično. Odlaske u bolnicu, izostajanje iz kuće i propratne pojave lečenja treba unapred najaviti i objasniti deci razumljivim jezikom.

Starija deca pokazuju isti raspon osećanja kao i njihovi roditelji: šok, nevericu, strah i prihvatanje. Potrebno je objasniti im situaciju i otvoreno govoriti o njihovim i Vašim strahovima. Treba biti iskren sa njima i pomoći im da sagledaju koliko su ona značajna da bi lečenje bilo olakšano. Važno je razgovarati o „široj slici“, složenoj situaciji u kojoj se porodica nalazi. Ovo je prilika da i deca preuzmu odgovornosti kojima su dorasla.
Kroz razgovor i upoznavanje sa situacijom u kojoj se nalazite smanjće se strah dece od gubitka roditelja i dati smisao dešavanjima u kući i bolnici u toku lečenja. To je važno za njihov osećaj sigurnosti i poverenja. Deca tako mogu postati važan segment porodice koji Vam daje podršku u prolasku kroz bolest. Ova situacija takođe može doprineti njihovom sazrevanju.

Slavica Simić