Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Zašto je važno otvoreno govoriti o bolesti? Kada saznamo da imamo RAK treba li otvoreno da pričamo o tome ili da krijemo?

 Moja pokojna majka je ćuteci o simtomima koje je primetila, o bolesti progovorila tek kada je bila u poodmakloj fazi, sa metastazama u limfnim čvorovima, uvučenom bradavicom.  Samo su ukućani znali o bolesti  kada smo pokušali lecenje. Amputirana joj je dojka, odustala je od svake terapije, izolovala se, ćutala, ponašala se kao da je sve normalno,a kada je umrla komšije su se čudile “kako tako odjednom?”

   Smatram da bolest ne treba kriti i TREBA REĆI zato što:

• Bolest nije sramota, niti stigma
• Kada kažemo istinu, osvešćavamo je i čujemo sebe
• Dobro je pisati dnevnik, zapisivati emocije jer deluje terapijski /ekspresivno pisanje/bićemo o spremniji da udjemo u borbu sa bolesti, ne skrivajići se i troseći energiju na izgovore,suzbijamo depresiju koja koči racionalnost.
• Ako kažemo da hoćemo da se borimo imamo veću odgovornost prema sebi i okolini i manje su šanse da odustanemo. Mobilisaćemo snage iz svoje socijalne mreže koji žele da nam pomognu, rečima, postupcima na osnovu prepoznatih potreba
• U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji
• Svojim primerom pomažemo drugim obolelima da savladaju otpore, odu lekaru, a posebno motivišemo na rano otkrivanje bolesti, motivisemo na akciju, na istrajnost
• Važno je uključiti se u udruženje pacijenata gde se edukujemo, hrabrimo, komuniciramo, dobijemo prave savete stručnjaka, konkretnu pomoć lekara, psihologa, socijalnog radnika, nutricioniste i drugih
• Zajednički kroz udruženje pacijenata možemo da tražimo veću dostupnost savremenih lekova za  obolele od karcinoma,  prepoznamo konkretne potrebe obolelih koje ne mogu da realizuju bez podrske, i borimo se za rusenje predrasuda o bolesti i bolesnima