Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Vera u Boga, pomoć u bolesti.

Moja baka mi je još kao devojčici čitala Bibliju, krijući od tate koji je bio komunista, dok se mama trudila da ravnotežom unese mir u život. Bakina priča, da u Bibliji nalazimo svu istinu ovoga sveta,  je bila najubedljivija  i iz nje je potekla moja je odluka da živim sa verom u Boga. Dragoceni mir mi je donosilo i molitveno pevanje u Crkvenom horu.

I moj život je bio pun iskušenja, nedaća i nesreća, a ipak mislim da je Bog uvek bio milostiv prema meni, pomagao mi. Najveće iskušenje koje sam doživela je suocavanje sa rakom dojke.

Prvo sam se upitala “Bože, zašto baš ja?“ Tek posle nekog vremena sam razumela da to pitanje treba da  postavim sebi. I bilo mi je lakše kada sam bolest shvatila kao opomenu  za neke moje pogreške ili kao posledicu nekih dogadjaja sa kojima se naprosto nisam mogla nositi u životu. Bolest nije bila kazna, ali nisam dovoljno pažnje obratila na rizike sa kojima sam živela. Moja majka je mlada umrla od raka dojke. Iznad svega sam želela potomstvo i dugi niz godina lečila sterlitet vantelesnom oplodnjom, ogromnom količinom hormona. Veoma sam osetljiva, i često se nisam mogla odbraniti od nepravde, od stresa koji me je lomio. U svojoj 40-toj godini sam počela da pušim, baš onda kada sam trebala više pažnje posvetiti zdravim stilovima života, češće da kontrolišem svoje zdravlje, više vodim računa o sebi. Vreme je sve brže  isticalo, a ja sam zanemarila sebe, i tu je podmuklo iznikao  karcinom.

Dijagnozu sam dobila. Rak dojke. Započelo je mučno i teško ispitivanje da li se, i koliko bolest proširila. Na kostima nejasna oštećenja, verovatno ne od bolesti. Ali nadjene su sumnjive promene i na drugoj dojci,koje su me jako unesrećile. I odjednom nešto što je potpuno iskomplikovalo dalje ispitivanje i lečenje, epidemija Korona virusa, zabrana kretanja, posebne epidemiološke mere, nemogućnost operacije. Trebalo je dočekati da prodje nekoliko nedelja do dana kada je bilo moguće otići na operaciju. Razum mi je bio neprijatelj danima i noćima, hranio se mojim strahom, a ja se borila umarajući telo svakojakim poslovima, da bih posle mogla zaspati.Slikala sam, i bivalo mi je lakše. Molila sam se Bogu, Svetom Antunu. Molili su se za mene moji prijatelji. Čitane su molitve za spas i zdravlje i u Manastiru Grgeteg. Kažu, udruženu molitvu Bog najbolje čuje i usliši. Poslao mi je pomoćnike na zemlji moju drugaricu onkologa, divnog hirurga i osobu, i moje prijatelje.                                Postoji još jedana vera, vera u lekare, u lečenje i moć lekova. Nauka i religija kao dve suprotnosti spajaju se kao dva dela u slagalici moga ozdravljenja. Jedan filozof je rekao: “Ljudski život je jedan od Božijih čuda, a Bog leči kroz lekare.“

Ja verujem da se sve dešava po Božijoj volji i život i bolest . I bez obzira što ne mogu da objasnim, verujući osećam duboko smirenje.  Vera mi podiže samopouzdanje, osećam se snažnije. Verujući, nisam sama i da dobila sam toliko tereta koliko mogu nositi. Kada se molim osećam da se oštrice stresa manje seku, dišem ravnomernije,  srce mirnije kuca. Iz trojstva Vere, Ljubavi i Nade dobila sam veru u izlečenje, ne razmišljam samo o bolesti, već tražim viši smisao, učim se da zavolim sebe, učim se traženju mira i sreće za ovaj deo života koji mi preostaje.

Pročitajte poučna priču:

Otisci u pesku

Jedne noći čovek je sanjao. Sanjao je da šeta po plaži s Gospodom. Preko neba prikazivali su se isečci iz njegovog života. Uz svaku scenu na pesku su se pojavljivala dva para otisaka stopala - jedan je pripadao njemu, a drugi Gospodu.

Kad je zadnja scena završila, još jednom je pogledao otiske u pesku. Uočio je da na mnogim mestima vezanima uz njegov životni put postoji samo jedan par otisaka. Takođr je uočio da je to vezano uz najteže i najtužnije događaje u njegovom životu.

To ga je uznemirilo, te je upitao Gospoda:
- Gospodine, rekao si: kad jednom odlučim slediti te, zauvek ćeš biti uz mene.Međutim, uočio sam da vezano uz nejteže trenutke mog života, samo je jedan par otisaka u pesku. Ne razumijem kako to da si me napuštao onda kad sam te najviše trebao.

Gospodin je odgovorio:
- Dete moje, volim te i nikad te ne bih napustio! U najtežim trenucima tvog života, tamo gde vidiš samo jedan par otisaka, bio sam s tobom i nosio te