Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Kućni ljubimac i bolest

Prisustvo  kućnog ljubimca, psa u situaciji kada se borite sa bolesti je od velikog značaja, mogu potvrditi i drugi ljudi, a tvrdnja je zasnovana i na naučnim istraživanjima.

Oduvek volim životinje, sa u  Džonijem sam se družila 15 godina, a sada već godinu dana najbolji prijatelj mi je Bobi. Moji kučii bez pedigrea. Kad god sam bila bila bolesna Džoni je ležao na mojim nogama, gledao me svojim okicama i imala sam utisak kao da sve razume.

Od letos sam počela da osećam kao da imam manje energije,bila sam razdražena, a desno stopalo mi je konstantno na sve terapijske pokušaje bilo otečeno. Prošla sam sva ispitivanja: krvne analize, ultrazvuk, dopler, vaskularnog hirurga, internistu, neurologa. Svi nalazi su bili dobri, pa sam tu morala da stanem. Negde u duši sam osećala da to nije završen posao i nadala se da ako nešto nije u redu izbiće još neki siptom. Kada smo postavili dijagnozu rak dojke ovo je opisano kao paraneoplastični sindrom.

Moja priča Bobiju i raku dojke je za rubriku „verovali ili ne“. Naravno da mi on nije dijagnostikovao karcinom, ali mi  je skrenuo pažnju da na vreme saznam o uljezu u telu. Tu noć sam legla malo kasnije, pokrila se. To je vreme kada moj Bobi uveliko spava, a tada nije. Uporno mi je nosio svog plišanog medu i bacao na grudi. Prvo mi je bilo smesno, a onda mi je kroz telo prošla neka neobična struja, uhvatio me je neki nejasan strah i počela sam da pregledam dojke, pazuha. Ništa odredjeno nisam napipala, ali me je plašion bol pri dodiru dojki. Bila sam uznemirena celu noc, budila se i nešto me je teralo da odem na pregled. Sutradan sam dobila dijagnozu Rak dojke.

Čini mi se, da nije moga Bobija i plišanog mede te večeri, ne znam kada bih utišla  lekaru, možda u poodmakloj fazi.Sad mogu da kažem:“ BOBI MOJ, HVALA TI !

Neka istraživanja navode: „Pseći njuh može da nanjuši jedinice u trilionu molekula/kao kap u olimpijskom bazenu/“ Imaju 40 puta više receptora od čoveka. Sve što menja naš miris, čak i na molekularnom nivou, pas može da oseti. Zbog karcinoma ćelije u bolesti se ubrzano dele, kako bi tumor mogao da raste. Oštećene ćelije proizvode specifičan protein, koji psi mogu da nanjuše. Tako se kaže da mogu po dahu da otkriju rak pluća, iz urina rak bubrega i prostate. Čak, kažu da mogu iz ćelija kože da nanjuše melanom, rak debelog creva.U nekim klinikama u svetu postoje posebno trenirani psi koji mogu da nanjuše rak dojke u ranoj fazi.

 A uz psa se može i zdravije živeti. Znamo da nam nedeljno treba za bolje srce, kontrolu šećerne bolesti, bronhitis, bolji imenitet i kondiciju  oko 150 minuta aktivne šetnje i boravak na svežem vazduhu .Šetnja  sa psom je mnogo više fizičke aktivnosti. Pas Vas poziva da izadjete i kada  Vam se ne ide. Raspoloženje nam je bolje, vedriji smo, baveći se njima imamo manje prostora za loše misli. Usamljenost je manja, lakše se uspostavlja komunikacija sa drugim ljudima. Porodice koje imaju ljubimca više su povezae i lakše, brže rešavaju konflikte. Prisutnost psa posebno prija saarijim osobama u Domovima za stara lica i na psihijatriji. Pacijentin koji imaju ljubimca brže se oporavljaju uz prisustvo životinje.Maženje životinje smanjuje pritisak i puls, simpatički nervni sistem luči manje hormona adrenalina koji utiče na stres. Pljuvačka psa sadrži enzim lizozim,koji uništava neke bakterije, pa rana brže zaceli.

Što se mačaka tiče kažu da frekfencije koje mačke proizvode predenjem potiču lučenje protivupalnih hemikalija u telu i tako ublažavaju upale, deluju protiv bolova. Ako mačka leži blizu glave, glavobolja  će se smiriti. Držeći mačku u krilu, ustanovljeno je da se ljudi brže oporavljaju od hiruških zahvata na kosima i zglobovima. Kažu da postoji veza predenja mačke i ublaženja asmatičnih napada, a pominje se pozitivan učinak i kod stresa, nesanice, reumatskih bolova, visokog pritiska, bolesti želudca, bubrega...

Bobi mi je mnogo pomogao u bolesti. U vremenu očaja posle dijagnoze, u fazi ispitivanja, izolacije u pandemiji Korone, čekajući operaciju, kada sam se najviše bojala od smrti, Bobi mi je dao snagu da se brinem o njemu, išli smo u šetnju kada je bilo dozvoljeno, dezinfikovali se. Mazila sam ga, pričala mu, kuvala. Kada je spavao u fotelji kraj mog ležaja mogla sam da se opustim, u miru da zaspim. Imam mnoga interesovanja, pa i slikam, u tom najtežem periodu života sam imala volju da naslikam i Džonija i Bobija i evo rezultata: