U I I II stadijumu bolesti lečenje se najčešće započinje hirurškom operacijom a nakon toga se sprovodi adjuvantna, dodatna terpija čiji je cilj da spreči ponovno pojavljivanje bolesti.

III stadijum je stadijum lokoregionalno raširene bolesti i u tom slučaju se lečenje najčešće započinje takozvanom neoadjuvantnom teprijom. Neoadjuvantna terapija sprovodi se davanjem citostatika, hormonske terapije ili preoperativnim ozračivanjem, zavisno od lokalizacije tumora i odgovora na terpaiju nekada i kombinacijom ovih vidova lečenja. Cilj ove terapije je da dovede do smanjivanja tumora i uvećanih limfnih žlezda i da “pripremi teren” za operativno lečenje. Posle neoadjuvantne terapija sledi operacija.

IV stadijum bolesti je stadijum kada se bolest raširila po celom telu i tada obično nema hirurškog lečenja već se terapija daje sistemski, uvođenjem ostalih vidova lečenja.

Lečenje raka najčešće se sprovodi kombinacijom više ili svih raspoloživih vidova lečenja. Koji vid lečenja ćemo uvesti zavisi od stadijuma bolesti u kome započinjemo lečenje i od mikroskopskog nalaza tumora, odnosno njegove ”ćudi”. Ako je tumor agresivan i mi smo agresivni prema njemu i zato u lečenju koristimo sve raspoložive metode lečenja.

Više o tome pogledajte na www.zdravlje.gov.rs

dr Maja Gulan

Hirurško lečenje raka može biti radikalno i palijativno.

Radikalno hirurško lečenje podrazumava potpuno uklanjanje bolesti i sprovodi se sa ciljem IZLEČENJA pacijenta.

Palijativno hirurško lečenje raka podrazumeva lečenje simptoma ili komplikacija bolesti a cilj joj je uklanjanje ili smanjivanje tegoba.

Palijativane hirurške operacije mogu biti u smislu zaustavljanja krvavljenja, rešavanja ileusa “zavezanih creva“, smanjivanja tumorske mase da bi se omogućilo rad važnih organa na koje tumor pritiska, uklanjanje tumorske mase radi obezbeđivanja boljeg komfora pacijentu, da ne mora da se previja.

Više o tome pogledajte na www.zdravlje.gov.rs

dr Maja Gulan

Prava iz zdravstvenog osiguranja www.rfzo.rs

1. Pravo na zdravstvenu zaštitu
– pravo na lek samo sa važeće liste lekova
Važeća lista lekova :
lista A – lekovi koji se izdaju na recept
lista B – ampulirani lekovi, izdaju se na nalog
lista C – lekovi sa posebnim režimom izdvajanja, najčešće se daju u zdravstvenim ustanovama, najveći broj CITOSTATIKA je u listi C
lista D – neregistrovani lekovi, traže se prema GENERIČKOM imenu leka
Informacije o leku-načinu izdavanja, obliku i primeni leka i ograničenjima u indikacijama možete naći preko interneta.
Više o tome pogledajte na www.rfzo.rs –> Pravilnik o listi lekova -> važeća lista lekova -> ime leka ukucati u prozoru, nakon čega se dobiju informacije vezane za lek, ukoliko se isti nalazi na listi lekova.

VAŽNO:

Lekar specijalista propisuje pacijentu lek koji je po njegovom mišljenju najbolji za lečenje odredjene bolesti. Neki od njih se mogu propisati na recept na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Neki lekovi se ne nalaze na listi lekova i ne padaju na teret RFZO-a.

VAŽNO:

Ukoliko se lek ne nalazi na listi lekova RFZO-a pacijent sam snosi troškove nabavke tog leka i ne može ga refundirati.
Ukoliko u apoteci nema leka koji je propisan, na poleđini recepta ili naloga apotekar je dužan da napiše i overi da toga dana tog leka nema u apoteci.

Ako se lek kupili U APOTECI SA KOJOM RFZO NEMA UGOVOR ILI U INOSTRANSTVU, a lek se nalazi na važećoj listi lekova, novčana sredstva možete refundirati tako što ćete u matičnu filijalu Fonda za osiguranje predati sledeća dokumenta:
1. Specijalistički izveštaj na kome piše da vam je taj lek potreban.
2. Recept na kome je na poledjini recepta ili naloga apotekar napisao i overio da toga dana tog leka nema u apoteci.
3. OBAVEZNO !!! uzmite i fiskalni i pisani račun . (Ne mogu Vam biti vraćena sredstva ukoliko imate samo fiskalni račun!)

Ukoliko se osiguranik nalazi na stacionarnom lečenju a zdravstevena ustanova nema leka koji se nalazi na listi lekova, lek nabavljen ličnim sredstvima, može se refundirati na isti način kao prethodno, s tim što potvrdu da leka nije bilo izdaje zdravstvena ustanova.

Pravo na lečenje www.rfzo.rs –> Pravo na zdravstvenu zaštitu

- Upućivanje na području filijale - potreban uput izabranog lekara.
- Upućivanje van područja matične filijale:
Potreban je:
1. Uput izabranog lekara, kome prethodi mišljenje lekara specijaliste.
2. Saglasnost lekarske komisije Fonda.
Pravilnik za bolovanje www.rfzo.rs –> Pravilnik za bolovanje
Pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad (bolovanje) imaju SVA ZAPOSLENA LICA.
Naknada za vreme privremene sprečenosti za rad (bolovanje) iznosi 65% od osnova.

OSNOV SE IZRAČUNAVA NA OSNOVU PROSEKA VISINE TRI POSLEDNJA PRIMANJA PRE POČETKA BOLOVANJA I USKLAĐUJE SE PREMA ZAKONU.

Naknada troškova prevoza

Na naknadu troškova prevoza imaju pravo:
- lica koja ostvaruju zdravstvenu zaštitu van područja matične filijale preko 50 km udaljenosti.
- lica koja ostvaruju zdravstvenu zaštitu na području filijale kada idu na ZRAČNU I/ILI HEMIOTERAPIJU
- Pravo na pratioca imaju lica kojima je u toku života došlo do gubitka telesniih i /ili psihičkih funkcija zbog čega nisu sposobni da se samostalno staraju o sebi.

UKOLIKO IMATE NEDOUMICA OKO OSTVARIVANJA VAŠIH PRAVA KONTAKTIRAJTE PRAVNIKE U MATIČNOJ FILIJALI RFZO.

dr Maja Gulan

Ako ste operisani, razgovarajte sa Vašim hirurgom o nalazu na koji je naišao tokom operacije, o dijagnozi, pitajte ga za mišljenje šta Vas sve očekuje nakon oporavka i izlaska iz bolnice.

Ako se potvrdi dijagnoza maligne bolesti patohistološkim nalazom, lekar koji je uzeo uzorak /hirurg, urolog, internista koji je radio endoskopiju, ginekolog ili lekar druge specijalnosti/ treba da Vas upozna sa dijagnozom bolesti, objasni sve nedoumice, upozna sa dijagnostičkim procedurama koje slede, terapijskim postupkom, i proceni prognozu bolesti. Lekar je dužan da informaciju najpre Vama saopšti, a potom članovima porodice kojima Vi to želite.

Sa otpusnom listom i postavljenom dijagnozom odmah se javite Vašem izabranom lekaru, koji će Vas bez zakazivanja odmah primiti i započeti postupak brzog i kvalitetnog vođenja kroz proces lečenja maligne bolesti.

Izabrani lekar će Vas uputiti onkologu u regionalnoj Opštoj bolnici. Sa onkologom možete razgovarati o svim svojim nedoumicama oko prirode bolesti, prilagođavanju novoj situaciji, potražiti savete kako lakše živeti s bolešću, potražiti psihološku podršku, saznati detalje o udruženjima pacijenata i sve korisne informacije za bolji kvalitet života.

Onkolog će Vam detaljno, po potrebi i više puta, objasniti prirodu bolesti, uputiti Vas na dijagnostičke procedure kojima se može utvrditi stadijum proširenosti bolesti, i uputiti na Onkološki konzilijum tercijerne ustanove - Instituta za onkologiju.

Uput za Onkološki konzilijum, kao i putni nalog ispisuje izabrani lekar, pa i od njega možete potražiti podršku. Upute, putne naloge je potrebno overiti u lokalnoj Filijali RFZO.

Na sve pretrage koje su neophodne izabrani lekar, i onkolog treba da Vas upućuju po ubrzanom postupku, da izbegnete duge liste čekanja. Da bi to sigurno bilo tako, često će lekari ili medicinske sestre umesto Vas zakazati određene preglede. Kada obavite dogovorene preglede, rezultate uvek prikažite najpre onom lekaru koji Vas je uputio na pretragu. Tako ćete izbeći mogućnost da se izgubite u kretanju kroz proces lečenja. Uvek se trudite da razumete zbog čega radite neku pretragu, i šta se očekuje od nje. Veoma je važno da kada napustite ambulantu posle razgovora sa lekarom znate više i bolje razumete bolest i proceduru lečenja nego pre tog razgovora. Veoma je važno da uspostavite dobar odnos sa vašim onkologom, da izaberete lekara koji Vam najjasnije objašnjava sve što ne razumete dovoljno, i koji Vam je dostupan uvek kad je to potrebno. Onokolog treba da Vas uputi na udruženja pacijenata gde ćete se upoznati sa osobama koje su prošle iskustvo lečenja maligne bolesti, i koji vam mogu pružiti značajnu podršku.

Nakon zarastanja rane od mastektomije pacijentkinja ima pravo na protetsko pomagalo eksternu silikonsku protezu jednom godišnje na teret RFZO. Ortopedski grudnjaci za operisane žene u Srbiji za sada nisu predviđeni na teret RFZO već ih žene same kupuju u specijalizovanim prodavnicama. Pacijentkinja imaju pravo na ugradnju silikonskih inplantata odmah tokom operacije malignoma dojke, ili nakon završenog aktivnog onkološkog lečenja na teret RFZO, još od 2005. godine.

Na onkološkom konzilijumu TIM lekara će doneti odluku o Vašem daljem lečenju u zavisnosti od svih nalaza koje ste prikazali. Odluka je uvek individualna, prilagođena svakom bolesniku uz poštovanje svetski važećih standarda u lečenju maligne bolesti.

Nalaz Onkološkog konzilijuma prikažite Vašem onkologu, a potom i izabranom lekaru. Lečenje će se sprovoditi prema odlukama onkološke komisije, i bićete upućivani na redovne kontrole na Institut za onkologiju, radi praćenja ili eventualne promene terapije dokle god je to potrebno. Kada se aktivno onkološko lečenje završi tada predstoje periodične kontrole onkologa prema dinamici: tromesečni pregled u prve dve godine, potom kontrole na 6 meseci do pet godina od postavljanja dijagnoze bolesti, zatim, jednom godišnje doživotno.

Prim dr Đerđi Šarić, onkolog

Onkološka procedura u različitim mestima u Srbiji se razlikuje u koracima kroz lečenje, ali je suštinski ista. Lečenje pacijenta se sprovodi TIMSKI kroz KONZILIJARNE odluke poštujući svetski priznate onkološke preporuke, program lečenja se procenjuje za svakog pacijenta posebno, INDIVIDUALNO, i ono zavisi od postavljene dijagnoze, patohistološkog nalaza, stadijuma bolesti.

Kada bi postojao KOORDINATOR KROZ PROCES LEČENJA, ova procedura bi bila znatno preciznija, sa manjim brojem koraka za pacijenta /umesto 12 koraka bi bilo 6/ i pacijent bi sačuvao/la više svoje snage, lakše se oporavljao, i mogao posvetiti boljem prilagođavanju životu s bolešću i psihološkom oporavku. Koordinator bi mogla biti medicinska sestra, ili socijalni radnik koji već radi u okviru onkološke službe i koji bi zakazivao preglede, obezbeđivao/la upute, i pratio pacijenta da se ne izgubi kroz proces lečenja stalnim telefonskim kontakotom. Time bi se popravio kvalitet usluga rada onkološke službe, a korisnik, pacijent bi bio mnogo zadovoljniji/ja i lečenje uspešnije.

KORACI KRETANJA KROZ LEČENJE NAKON OPERACIJE RAKA DOJKE U SOMBORU:

1. Sa otpusnom listom hirurga pacijent se javlja izabranom lekaru koji će ga uputiti onkologu

2. Onkolog će izdati kopiju patohistološkog nalaza i pripremiti pacijenta za Onkološki konzilijum, /uputiti na kontrolu u laboratoriju zbog krvne slike i biohemijskih analiza, nalaza tumor markera, ultrazvučnog pregleda abdomena, i rentgenskog snimka pluća i kostiju glave, cele kičme i karlice, i pregleda ginekologa/.

3. Onkolog će organizovati da pacijent dobije pločice i kalupe sa odeljenja patologije i da ih odnese na imunohistohemijsku analizu na patologiju Instituta ua onkologiju

4. Lekar opšte medicine će izdati dva uputa za Institut: za imunohistohemijsku analizu na patologiju Instituta za onkologiju i Onkoloki konzilijum, putni nalog

5. Sve uputnice i putni nalog treba overiti u Fondu RZZZ.

6. Kada pacijent ili neko od rodbine odnese pločice na imunohistohemijsku analizu, odmah može i zakazati onkološki konzilijum za 10-15 dana od momenta predavanja pločica, jer toliko traje postupak analize. Zakazati onkološki konzilijum je bolje uraditi na licu mesta jer se pozivom na telefonski broj 021/4805464 veoma teško uspeva zakazati Onkološki konzilijum.

7. Onkološki konzilijum počinje u 11 sati zakazanog dana na Institutu. Treba se prijaviti na informacioni pult gde će pacijent biti upućen na pregled.

8. Ukoliko je potreban još neki dopunski dijagnostički postupak lekari Onkološkog konzilijuma će to navesti u izveštaju ili će odmah uputiti pacijenta sa internim uputom da zakaže potreban pregled na Institutu.

9. Pacijent dobija i kontakte za komunikaciju sa službom radioterapije ili druge službe na Institutu.

10. Kada se pacijent vrati sa Onkološkog konzilijuma, javlja se rukujućem onkologu i tada se prema odluci konzilijuma dalje lečenje sprovodi u Dnevnoj bolnici onkologije u Somboru.

11. Pacijentkinja kojoj je amputirana dojka, odmah po zarastanju rane ima pravo na eksternu silikonsku protezu. Nalog za protezu piše izabrani lekar na osnovu otpusne liste.

12. Pacijentkinju treba upoznati sa informacijama o lokalnom udruženju pacijenata, sa pogodnostima koje je u udruženju očekuju u cilju boljeg kvaliteta života sa bolesti.

Prim dr Đerđi Šarić, onkolog

Suočavanje sa dijagnozom raka nikada nije lako ni jednostavno. Koliko god razmišljali o tome, čekajući dijagnozu, niko nikada nije dovoljno spreman da primi takvu informaciju. U takvoj situaciji ljudi različito reaguju, ali postoje neke univerzalne, normalne reakcije i emocije koje se javljaju nakon saznanja da ste oboleli od raka.
Većina obolelih u suočavanju sa dijagnozom prolazi kroz sledeće faze – šok, neverica, poricanje, preispitivanje, ljutnja i bes, tuga, depresija, suočavanje, prihvatanje.
“Naš poznati pisac, nobelovac Ivo Andrić napisao je otprilike ovako: „Bolesnik koji se ne pomiri sa činjenicom da je bolestan i bolest ne nazove pravim imenom, neće nikada zdraviti.
“Od kad sam se razbolela, učim da živim sa činjenicom da sam se razbolela, da sam operisana, a da je to što je napipano u mojoj desnoj dojci bilo maligno i da je moja dojka odstranjena.”

Nađa

Samo saznanje o dijagnozi predstavlja veliki šok, koji za sobom nosi ogroman strah. Strah od toga šta će se dalje dešavati, strah od smrti, od bola, terapija, budućnosti....

“Sećam se momenta kada mi je saopštena dijagnoza i u trenutku preleteo ceo život kroz svest. Zanemela sam i osetila prazninu u duši i ogroman strah,….”

Vesela

“Rak je za mene bila nerazumljiva, doktorska reč, a ja se uopšte nisam osećala bolesno. Kada su mi rekli da je to rak dojke, osetila sam se kao udarena maljem. Shvatila sam da je stvar ozbiljna i kroz mene je prolazilo hiljade crnih misli, samosažaljenje, projekcija mog života uz bolest, neizvesna prognoza. Osetila sam se usamljenom.”

Slavica

Često mislimo da se loše stvari, pa tako i rak dešavaju nekim drugim ljudima i vrlo često suočeni sa dijagnozom raka, ljudi su skloni da poriču tu činjenicu: „Ne, to nije moguće!“ Negacija i sumnja u dijagnozu mogu osobu navesti na dodatne analize i preglede, traženje drugog lekarskog mišljenja i slično.

“Odakle da počnem? Gde sve nismo bili? Šta sve nismo poručivali preko interneta? Čajeve, reiši, japanske sušene pečurke, koje se na kineskom zovu „ling ći“. Tvrdi se da je to najkorišćenija lekovita gljiva Dalekog istoka. Kod nas je zovu „hrastova sjajnica“, a latinski naziv joj je „ganoder-ma lucidum“. Čajeve i mešavine francuske travarke Marije Treben smo takođe imali u svojoj kućnoj apoteci. Postao sam stručnjak u pripremanju i serviranju za nju.
Izgledali smo kao očajnici. Naši putevi su imali samo jedan cilj. Pomoć. Pomoć!”

Mirjana

Kada se dijagnoza definitivno i bez sumnje potvrdi, mnogi oboleli imaju osećaj nepravde i osete veliku ljutnju. Suočeni sa rakom, oboleli mogu biti ljuti na život, Boga, univerzum, druge ljude, pa na kraju i na sebe same.

“Kako sam bila besna na sebe u trenutku kad sam pod pazuhom desne ruke napipala nešto slično teniskoj loptici. Te veličine i još beži pod prstima. Zajebi stvar, ovo je nešto gadno! Da neću možda mandrknuti? Ne!!!
Imala sam malo više od četrdeset osam godina, nedovršenu kuću, nesituiranog sina, koji od oca nema šta očekivati, i plan da služenjem u Italiji sve stavim na svoje noge.”

Dušanka

Preispitivanja: „zašto baš ja?“, “zašto baš meni to da se desi?, “što nisam više vodila/vodio računa o sebi“, „što sam se razbolela/razboleo“, dovode do osećaja krivice i tuge. Tuga može odvesti osobu u depresiju, usamljenost i duboku patnju.

“U deliću sekunde shvatila sam dijagnozu: bilo je maligno. Zatvorila sam oči. Suze su počele same da teku, a u glavi je nastao haos. Ne umem da definišem stanje u kom sam se našla: da li je to bio strah ili čak panika, razočarenje, očaj ili sve zajedno? Izvan svega, pitala sam se:
„Zašto baš meni? Zašto baš sada? Šta će biti sa mnom? Šta i kako dalje?“

Zora

“A tamo čekaonica bez prozora i vazduha, sve žene ovog sveta, kao i ja čekaju. U ambulanti me nisu ni pogledali. Moji rezultati su stajali pred konzilijumom – mom imenu je određena zračna i hemoterapija i ja sam počela da plačem. Prvi put samu životu plakala nekoliko sati bez prestanka. Pitala sam se zašto baš ja?”

Valerija

Kada se kao reakcija na rak, kod obolele osobe javi depresija, treba obavezno potražiti pomoć stručnjaka! Negativne emotivne reakcije na rak mogu biti izuzetno jake i burne i često mogu predstavljati veći problem u lečenju, od same fizičke bolesti.

“Ali… Ja nisam bila ta koja se borila. Bila sam u snu, ružnom snu, tačnije u bunilu. Nisam imala snage da razmišljam ni o čemu. Nisam mogla da volim, žalim, slušam. Izdvojila sam se iz celog sveta. Injekcije, infuzije, tablete i glad smenjivali su se dvadeset četiri sata. I tako danima, nedeljama. Videla sam da svi oko mene plaču, šapuću, to me je ljutilo i čudilo, a ja sam i dalje ležala bespomoćno.”

Nataša

„Negde usput, tih dana zaboravila sam da se smejem, radujem, zaboravila sam i da razgovaram sa ljudima.”
Valerija

“I čini se da okolina želi da popravi kvalitet života osobe sa stomom više nego ona sama. Depresija i apatija je često prolazna faza, ali kod nekih potraje duže i povlači sa sobom i ostale iz okruženja. Kao da su razočarani osudom bolesti, paokrivljuju sve oko sebe za bol i patnju koju moraju podnositi. Teret bolesti bacaju na one koji su im najbliži: suprug, supruga, majka, deca, sestre, braća, prijatelji.”

Branka

Kada osoba prihvati činjenicu da je obolela od raka, kao svoju realnost, ona počinje i da se bori, da razvija strategije borbe protiv bolesti i dobija nadu i veru da će u toj borbi i uspeti.

“Umesto da razmišljamo o smrti, počeli smo razmišljati o ljubavi. Novi životi su nam poklonjeni. Kada smo izašli iz bolnice, nije bilo kraja našoj sreći.”

Svetozar i Kata

“U novim okolnostima dala sam svom telu i duši onoliko vremena za oporavak koliko je potrebno. I telo i duša su zacelili. Ovo što se meni dogodilo nije kraj. To je nova stranica knjige života koju sad prvi put čitam. Bez straha i predrasuda govorim o operaciji, terapiji, zdravom načinu života, lepoti umetnosti, ljudskoj toplini.”

Boda

“Prkosim životu i smejem se izazovima koje je pred mene postavio. Odgovara mi da to svi znaju i da mi se dive, a ako ikad dođu u situaciju da ih nevolje savladaju, neka iz mog primera izvuku pouku. Boriti se, samo boriti!”

Dajana

Sve ove emocije su normalne reakcije na suočavanje sa dijagnozom raka, a koje od njih i u kom intezitetu će se pojaviti kod određene osobe zavisi od mnogo faktora. Karakteristike ličnosti, prethodna iskustva, obrazovni nivo, kulturni milje, podrška okoline i slično, su faktori od velikog značaja koji određuju kako će se određena osoba suočiti sa dijagnozom raka.

* Svi citati su iz knjige: ”ŽIVETI KAO PRE”, Društva za borbu protiv raka Sombor, Globosino Aleksandrija doo, BEOGRAD 2012.,

Izabela Rašković
diplomirani psiholog

Dijagnoza raka spada u red visoko stresnih faktora i za obolelu osobu i za njegovu/njenu porodicu. Svaki član porodice suočava se, najbolje što može, sa situacijom šoka, neverice, strahovima, depresijom, neizvesnošću... Porodica najčešće jeste izvor podrške obolelim osobama. Razovor sa porodicom uvek donosi neku vrstu olakšanja.

Razgovor sa bližnjima o bolesti spada među najstresnije momente od potvrde dijagnoze i tokom lečenja maligne bolesti. Samo saznanje o bolesti kod obolelih dovodi do teškoće u komunikaciji i održavanju veze sa najbližima, porodicom i prijateljima. Reakcije porodice su najčešće povezane sa ranije uspostavljenim odnosima – kvalitetom odnosa kao što je emotivna podrška, koliko računaju jedni na druge, odgovornost, poverenje, poštovanje, kako se suočavaju sa problemima, kako komuniciraju.

Nemoguće je potpuno predvideti reakciju članova porodice - neke mogu biti zadovoljavajuće, saosećajne i odgovorne, ali neke reakcije mogu biti panične, pa čak i agresivne u prvom momentu. Neke reakcije mogu biti i negiranje značaja bolesti. Nekada se ne radi o reakcijama odbacivanja ili nebrige, već o nemogućnosti da se suoče sa različitim strahovima (za Vas, od bola, od sopstvene smrti i slično), pa mogu prestati da jedu, spavaju, mogu i sami da se razbole. Nemojte osećati krivicu ukoliko neko od odraslih članova porodice reaguje na ovaj način. Svako ima mogućnost da se sa problemima suočava na više načina. Njihov izbor reagovanja je njihova odgovornost. Ponekad ćete dobiti pravu podršku od člana porodice, a nekada ne.

Možete odabrati da pojedinačno razgovarate sa članovima porodice, a ne sa svima zajedno. Možete želeti da razgovarate sa nekima, a sa nekima ne. Možete početi da razgovarate sa jednom osobom koja će vam njverovatnije biti podrška. Poštujte svoj unutrašnji osećaj za to. Iako ćete nekima možda reći i zamoliti ih da ne kažu drugima, oni možda neće ispoštovati vaše želje iz različitih razloga.

Članovi porodice mogu da potraže pomoć od osoba koje imaju iskustva sa ovim problemom i stručnu pomoć.

Zašto članovi porodice nekada nisu i najbolje osobe za podršku?

Članovi porodice i sami su jako uplašeni, ponekad gotovo prestravljeni da Vas ne izgube. Tada mogu više opteretiti obolele i oduzeti im energiju koja joj je potrebna za lečenje. To je često razlog zbog koga oboleli u porodici umanjuju značaj svoje bolesti. Budite svesni da su Vaše potrebe na prvom mestu.

Oni su najčešće veća podrška u kasnijim fazama lečenja, jer u prvim fazama neki članovi porodice i sami prolaze kroz fazu straha koji ih blokira, te je i njima samima potrebna podrška. Ukoliko prepoznate da to nisu prave osobe za podršku, dobro je da im predočite šta očekujete od njih i obezbedite da mogu da vam se nađu pri ruci u slučaju potrbe. U ovoj fazi Vama je potrebna podrška od osobe koja možda i nije član porodice, ali je sposobna da je razume, podrži i brine o njoj.

Osobe za podršku

To su one osobe koje u prolasku kroz bolest mogu najviše da Vam pomognu, sa njima ste dovoljno bliski da možete da tažite pomoć. Potrebno je da pronađete osobu/e koja može da Vam pruži pomoć, a ne one koje će vas poljuljati u ovoj fazi svojim strahovima. Na taj način ćete Vaše potrebe staviti na prvo mesto. Neke obolele osobe imaju teškoća da osmisle brigu o sebi (jer su obično brinule o drugima), ali je neophodno da na prvo mesto stavite svoje potrebe i to je od primarne važnosti.

Osoba za podršku treba da bude stabilna, razumna, umirujuća, praktična, ima iskustvo rešavanja problema, da ume da sluša, da bude preduzimljiva, da ponekad traži informacije i pamti nešto što ste vi zaboravili.

Različite osobe u različitim fazama lečenja mogu biti pogodne za posebnu podršku (iskustvo ranije lečenih, informacije o bolesti i toku lečenja od lekara i zdravstvenog osoblja, psihološka podrška od psihologa, grupe pacijenata i sl.) ali je važno da postoji i ona koja je u toku celog lečenja glavna podrška. Sa njima se dogovorite koja će biti kada angažovana (npr. neko će sa vama ići u bolnicu na tretmane, a neko drugi će vam pomagati u svakodnevnim aktivnostima ili ćete moći sa njom/njim da razgovarate kada ste uznemireni).

Iskustva govore da je najbolja kombinacija informativne i emocionalne podrške: da se dovoljno zna o trenutnom stanju bolesti, procedurama koje slede, mogućim komplikacijama i da postoji neko ko može biti uz Vas kada Vas savlada panika, strah, tuga, kada imate fizičke tegobe...

Od suštinske važnosti je da ostanite usredsređeni tako da sebi obezbedite pravu podršku kada se budete suočavali sa izazovima bolesti i u toku lečenja.

Osobe za podršku mogu biti članovi porodice, prijatelji/prijateljice, rodbina, osoba sa iskustvom bolesti ili podrške, psiholozi, lekari i zdravstveni radnici,..

Da li saopštiti dijagnozu osobama za koje se brinete?

Iako želite da svoje najbliže poštedite patnje, ne zaboravite da ste Vi ona osoba kojoj je najviše potrebno dok se borite sa bolešću. Bolest i medicinske procedure iscrpljuju, Vaša iskustva, telo i slika o sebi su izmenjeni, više niste „ona stara“ ili „onaj stari“. Potrebni su Vam
sva briga, ljubav, razumevanje i hrabrost koju može da Vam pruži Vaša okolina. Deca i roditelji su deo porodice koji nema uvek mogućnost da pruži sve navedeno.

Roditelji

Bliskost, međuzavisnost i kvalitet odnosa sa roditeljima, kao i životna faza u kojoj se oni nalaze, najčešće određuje i našu odluku da li ćemo im saopštiti sve, deo ili prećutati o problemima u kojima se nalazimo. Koliko ćete reći i šta ćete uraditi, zavisi od Vas - poštujte svoj unutrašnji osećaj za to jer su Vaše potrebe na prvom mestu (potrebna Vam je sva snaga, hrabrost i energija da se suočite i pobedite bolest).

Deca

Zavisno od uzrasta, deca imaju različitu moć prepoznavanja problema koje bolest donosi u porodicu.

Mala deca ne shvataju u potpunosti šta se dešava u porodici, ali osećaju da se nešto dešava i najčešće su uznemirena. Potrebno je objasniti im na odgovarajući način šta se događa kako ne bi sama u svojoj glavi konstruisala odgovore na situacije za koje nemaju objašnjenje. Stepen upoznavanja sa realnom situacijom zavisi od toga koliko je deci potrebno da se ne osečaju uplašeno, da imaju osećaj poverenja i da Vam veruju da će sve biti u redu, iako povremeno imate tegobe ili plačete i slično. Odlaske u bolnicu, izostajanje iz kuće i propratne pojave lečenja treba unapred najaviti i objasniti deci razumljivim jezikom.

Starija deca pokazuju isti raspon osećanja kao i njihovi roditelji: šok, nevericu, strah i prihvatanje. Potrebno je objasniti im situaciju i otvoreno govoriti o njihovim i Vašim strahovima. Treba biti iskren sa njima i pomoći im da sagledaju koliko su ona značajna da bi lečenje bilo olakšano. Važno je razgovarati o „široj slici“, složenoj situaciji u kojoj se porodica nalazi. Ovo je prilika da i deca preuzmu odgovornosti kojima su dorasla.
Kroz razgovor i upoznavanje sa situacijom u kojoj se nalazite smanjće se strah dece od gubitka roditelja i dati smisao dešavanjima u kući i bolnici u toku lečenja. To je važno za njihov osećaj sigurnosti i poverenja. Deca tako mogu postati važan segment porodice koji Vam daje podršku u prolasku kroz bolest. Ova situacija takođe može doprineti njihovom sazrevanju.

Slavica Simić

Maligna bolest, zavisno od lokalizacije, stadijuma bolesti i posledica lečenja, pokreće suštinska pitanja u partnerskim odnosima. Ona predstavlja test partnerskih odnosa. Najčešće pitanje koje oboleli postavljaju sebi je šta ako moj partner/ moja partnerka nije dovoljno snažan/snažna da se nosi sa mojom bolešću? Prihvatanje obolele osobe koja oboli od raka od strane partnerke/partnera ili njeno odbacivanje, povezani su sa kvalitetom odnosa između partnera.

Partnerski odnosi koji su zasnovani na prijateljstvu, ljubavi, poverenju i poštovanju preživljavaju gubitak koji izaziva rak. Bolest može da produbi odnos i poveća bliskost, da donese novi kvalitet. Partneri najčešće postaju još bliži, bolje se razumeju i posvećeniji su jedno drugom.

Da li će partner/partnerka i dalje da voli moje promenjeno telo?

Bolest može vidljivo da utiče na fizički izgled obolele osobe nakon hirurških intervencija ili tokom lečenja hemoterapijom ili zračenjem (opadanje kose, promene na koži i slično) i da doprinese teškoćama u prihvatanju svog promenjenog izgleda. Osobe koje su imale intervencije koje nisu spolja vidljive imaju manje problema u prihvatanju sebe tokom i nakon bolesti.

Svako od nas ima svoju “ličnu mapu”, telesnu šemu koja se u slučaju specifičnih bolesti narušava. Narušavanje telesnog integriteta i celovitosti menja naš doživljaj sebe i možemo se osetiti “izgubljeno”. Jedan gubitak sa sobom povlači veliki broj realnih ali i simboličkih gubitaka kao što su gubitak ženstvenosti ili muževnosti, gubitak seksualne uloge, gubitak mogućnosti materinstva ili očinstva i sl. Sve ovo može dovesti do snižene samoprocene ili preterane zaokupljenosti imaginarnim ili minimalnim anomalijama na telu.

Seksualna želja zavisi od emocionalne sigurnosti, sopstvenog doživljaja vrednosti sebe kao žene/muškrca, predviđanja budućnosti kao i od postojanja objektivnih somatskih smetnji. Uživanje u seksualnosti spada u kvalitet života koji će žena/muškarac najčešće moći da doživi nakon procesa lečenja. Često se dešava da u vreme lečenja oboleli nisu spremn ni fizički ni psihički na ovaj čin. Onda kada osete da to mogu i požele (kada prihvate svoj novi izgled, poraste im kosa, naviknu se na pomagala ili bar mogu da ih ignorišu) treba da pokažu partneru/partnerki svoju potrebu. Kvalitet seksa se ne mora ili se možda može promeniti, kao npr. u povećanoj potrebi za nežnošću.

Tema seksualnosti može biti opterećena strahom i stidljivošću obe strane. Za vezu rak predstavlja ili može predstavljati novu situaciju, u kojoj se oba partnera plaše da neće ispuniti očekivanja onog drugog. Posledica ovog straha je povlačenje oba partnera i oklevanje da načine prvi korak ka onom drugom. Tako će se seksualni kontakti sve više izbegavati, često nasuprot postojećim seksualnim željama i potrebama.

Žene se često boje da će biti odbijene, da neće zadovoljiti partnera, da nisu dovoljno privlačne, da neće odgovoriti na njegova očekivanja. Kao partnerke se plaše da će neuspeli pokušaji smanjiti samopouzdanje i samopoštovanje obolelog partnera.

Muškarci se plaše da više nisu dovoljno muževni i privlačni ili da će biti nefunkcionalni u seksualnim odnosima. Muževi se često plaše da ne povrede partnerku i teško im je da izađu na kraj sa bojažljivim ponašanjem žena. Poneki partneri imaju osećaj odbojnosti i strah da se ne zaraze. Treba im reći da rak nije zarazan.

Razgovarajte otvoreno sa partnerom/partnerkom o svom doživljaju same/samog sebe, o narušenoj telesnoj šemi. Hrabro pričajte o svojim željama i strahovima. Svi problemi se ne mogu rešiti razgovorom, ali mnogi mogu.

Pitajte lekare koji simptomi će duže potrajati, a koji su kratkoročni. Tako se možete prilagoditi novoj situaciji. Neka ograničenja su možda i opravdana, ali se zajednički mogu rešiti. Ne zaboravite da je polni odnos samo jedna strana Vaše seksualne veze. Možete isprobati druge telesne nežnosti i u njima naći zadovoljstvo.

Slavica Simić