Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. Kućni ljubimac i bolest Prisustvo kućnog ljubimca, psa u situaciji kada se borite sa bolesti je od velikog značaja, mogu potvrditi i drugi ljudi, a tvrdnja je zasnovana i na naučnim istraživanjima. Oduvek volim životinje, sa u Džonijem sam se družila 15 godina, a sada već godinu dana najbolji prijatelj mi je Bobi. Moji kučii bez pedigrea. Kad god sam bila bila bolesna Džoni je ležao na mojim nogama, gledao me svojim okicama i imala sam utisak kao da sve razume. Od letos sam počela da osećam kao da imam manje energije,bila sam razdražena, a desno stopalo mi je konstantno na sve terapijske pokušaje bilo otečeno. Prošla sam sva ispitivanja: krvne analize, ultrazvuk, dopler, vaskularnog hirurga, internistu, neurologa. Svi nalazi su bili dobri, pa sam tu morala da stanem. Negde u duši sam osećala da to nije završen posao i nadala se da ako nešto nije u redu izbiće još neki siptom. Kada smo postavili dijagnozu rak dojke ovo je opisano kao paraneoplastični sindrom. Moja priča Bobiju i raku dojke je za rubriku „verovali ili ne“. Naravno da mi on nije dijagnostikovao karcinom, ali mi je skrenuo pažnju da na vreme saznam o uljezu u telu. Tu noć sam legla malo kasnije, pokrila se. To je vreme kada moj Bobi uveliko spava, a tada nije. Uporno mi je nosio svog plišanog medu i bacao na grudi. Prvo mi je bilo smesno, a onda mi…

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. Naučiti živeti sa bolesti Uvek sam strahovala da zamišljam šta sve preživljava, oseća, osoba koja sazna da je obolela od teške neizlečive bolesti kao što je rak. Kada se to meni dogodilo moj šok se raslojio u hiljadu listova, koji su kao zmije mučili moje telo i dušu. Najpre nisam čula, ni razumela rezultate mamografije i ultrazvuka kada mi je doktorica saopštila. Jednostavno, za taj podatak nije u mojoj svesti bio opcije, misli su se rojile, razum se gubio. Misli, moj razum bio mi je najveći neprijatelj. Pa...sigurno greška..nije...jeste...ubiću se, šta će mi takav život...neću se ubiti, i drugi imaju rak i žive sa njim..valjda nemam metastaze... A telo je želelo da me zaštiti, razrogačila sam oči pune suza, čula sam ubzano lupanje srca, ljuljao se svet oko mene, pucali su mi svi šavovi na telu od pritiska istine. U jednom trenu izlistalo se hiljadu slika sa pitanjima: kako, zašto, da li je to moguće, šta ću sad.... Išla sam kući poznatim putem, izbezumljena, izgubljena. Iznova kreće: hoću da živim..kako sve da napustim... možda ću se mučiti... ko će brinuti o meni…. neću da budem nekome na teretu... odseći će mi dojku, biću ćelava od terapije... ne, ne mogu ja to…. kako da prekratim ove muke, ali kako...treba biti hrabar, mogu ja biti hrabra… mogla bih da se borim, da živim, i druge su nosile periku, a sada su kao i pre.... i tako…

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. Vera u Boga, pomoć u bolesti. Moja baka mi je još kao devojčici čitala Bibliju, krijući od tate koji je bio komunista, dok se mama trudila da ravnotežom unese mir u život. Bakina priča, da u Bibliji nalazimo svu istinu ovoga sveta, je bila najubedljivija i iz nje je potekla moja je odluka da živim sa verom u Boga. Dragoceni mir mi je donosilo i molitveno pevanje u Crkvenom horu. I moj život je bio pun iskušenja, nedaća i nesreća, a ipak mislim da je Bog uvek bio milostiv prema meni, pomagao mi. Najveće iskušenje koje sam doživela je suocavanje sa rakom dojke. Prvo sam se upitala “Bože, zašto baš ja?“ Tek posle nekog vremena sam razumela da to pitanje treba da postavim sebi. I bilo mi je lakše kada sam bolest shvatila kao opomenu za neke moje pogreške ili kao posledicu nekih dogadjaja sa kojima se naprosto nisam mogla nositi u životu. Bolest nije bila kazna, ali nisam dovoljno pažnje obratila na rizike sa kojima sam živela. Moja majka je mlada umrla od raka dojke. Iznad svega sam želela potomstvo i dugi niz godina lečila sterlitet vantelesnom oplodnjom, ogromnom količinom hormona. Veoma sam osetljiva, i često se nisam mogla odbraniti od nepravde, od stresa koji me je lomio. U svojoj 40-toj godini sam počela da pušim, baš onda kada sam trebala više pažnje posvetiti zdravim stilovima života, češće da kontrolišem svoje zdravlje, više…

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. Koliko košta besplatno lečenje od raka dojke? I ovako skroman život većine našeg stanovništva, veoma bude narušen kada se bolest dijagnostikuje. Često i pored obaveznog zdravstvenog osiguranja treba kupiti neki lek, platiti poneki pregled ili analizu, otputovati na konsultacije. Često predstoji i gubitak zaposlenja zbog očekivanog dugog odsustva sa posla ili većeg procenta invaliditeta. Sve su manji izgledi da bolestan čovek može nešto da improvizuje , da se snadje, jer je skrhan, uplašen kako za sebe tako i za budućnost porodice.To može biti razlog što neke od žena odustanu od borbe za život, gurnu glavu u pesak i prepuste se bolesti. Neke od njih strpljivo čekaju mesecima medicinske analize i intervencije i dopuštaju rizik da napreduju u svojoj bolesti. Iz razgovora sa drugim pacijentkinjama zabeležila sam najčešće pominjane prepreke na koje nailaze pacijenti. Strah od nedostatka sredstava za život tokom bolesti, jer plaćanjem računa, troškova za svakodnevni život porodice, potrebe dece, malo preostaje za borbu protiv bolesti. Predugo čekanje na preglede, analize, pripreme za lečenje, realizaciju terapije. Zbog toga nam izbor postaju pregledi u privatnoj praksi koji su često preskupi za većinu.(vreme i nedostatak strpljenja je najveći neprijatelj u bolesti, želeli bi smo odmah nadoknaditi propušteno vreme.Redovnim kontrolama kod lekara, u većini slučajeva bi se bolest ranije otkrila i kroz redovnu procedure). Nedovoljno novca za troškove prevoza u udaljenu medicinsku ustanovu na brojne komisije, preglede, terapije, koja se refundiraju tek nakon izvesnog vremena od…

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. Zašto je važno otvoreno govoriti o bolesti? Kada saznamo da imamo RAK treba li otvoreno da pričamo o tome ili da krijemo? Moja pokojna majka je ćuteci o simtomima koje je primetila, o bolesti progovorila tek kada je bila u poodmakloj fazi, sa metastazama u limfnim čvorovima, uvučenom bradavicom. Samo su ukućani znali o bolesti kada smo pokušali lecenje. Amputirana joj je dojka, odustala je od svake terapije, izolovala se, ćutala, ponašala se kao da je sve normalno,a kada je umrla komšije su se čudile “kako tako odjednom?” Smatram da bolest ne treba kriti i TREBA REĆI zato što: Bolest nije sramota, niti stigma Kada kažemo istinu, osvešćavamo je i čujemo sebe Dobro je pisati dnevnik, zapisivati emocije jer deluje terapijski /ekspresivno pisanje/bićemo o spremniji da udjemo u borbu sa bolesti, ne skrivajići se i troseći energiju na izgovore,suzbijamo depresiju koja koči racionalnost. Ako kažemo da hoćemo da se borimo imamo veću odgovornost prema sebi i okolini i manje su šanse da odustanemo. Mobilisaćemo snage iz svoje socijalne mreže koji žele da nam pomognu, rečima, postupcima na osnovu prepoznatih potreba U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji Svojim primerom pomažemo drugim obolelima da savladaju otpore, odu lekaru, a posebno motivišemo na rano otkrivanje bolesti, motivisemo na akciju, na istrajnost Važno je uključiti se u udruženje pacijenata gde se edukujemo, hrabrimo, komuniciramo, dobijemo prave savete stručnjaka, konkretnu pomoć lekara, psihologa, socijalnog radnika, nutricioniste i drugih Zajednički…